Templari, Leon Fuko i fizika, ezoterija, Šekspir i Bekon, Sem Spejd, Hitler, Homer, ali prije svega Borhes. Sve ovo našlo je svoje (i te kako opravdano i razumljivo, iako na prvi pogled ne izgleda tako) mjesto u Ekovom romanu "Fukoovo klatno" i pokazalo kako smisleno povezivanje besmislenosti daje novu smislenu stvarnost. Ovakvo uvezivanje udaljenih stvari, neizostavna intertekstualnost kojom se gradi jedan poseban lavirint sačinjen o raznih književnih ostvarenja, poigravanje sa pojmom i prirodom trivijalnih žanrova te izvrtanje stvarnosti i posmatranje bivstvovanja u njoj takvoj samo su neki od elemenata koji pokazuju da i ovaj roman potvrđuje karakterističnu poetiku Umberta Eka.
